Koju muziku slušamo? – koncerti vs. snimci

Jedna od naših najvećih primadona i moja divna profesorka Biserka Cvejić umela je često da kaže: “ Postoji škola, koja se uči samo na sceni i nigde drugde.“ Ja bih je parafrazirao i rekao, da postoji škola koja se uči samo u auditorijumu i nigde drugde.

Kao i mnogim mojim kolegama, često mi se desi da pravim velike pauze u kojima ne odlazim na koncerte, uopšte. Iz niza razloga. Naravno da je postojao period tokom školovanja kad nisam izbijao iz Kolarca, Narodnog pozorišta, SANU-a, Sava centra i svih drugih galerija i koncertnih prostora, pomno prateći sva dešavanja. To su mi bile druge kuće, uostalom, kao i svom mojem društvu. Međutim, što se više muzički obrazuješ, rastu ti kriterijumi i apetiti. Sve to vreme, dostupno ti je more sjajnih i legendarnih audio zapisa, s kojima neminovno upoređuješ svaku živu svirku koju čuješ. Pa tako, nakon svih giganata interpretativne umetnosti, koji su se pojavili u 20. veku, kojih su ti pune uši, veoma lako možeš da upadneš u zabludu da je era velikih umetnika prošla, da je sve na tom polju rečeno i da retko ko može da da nešto novo na tom polju. To samo donekle može da bude tačno. Naravno, da je na mestu priča o tome da sve svetske promene u društvu, globalizacija i industrijalizacija muzike nisu zaobišli ni klasičnu muziku, i da se mi danas praktično bavimo zanatom koji izumire. Međutim, često zaboravljamo da je to promenljivi proces i da se često dešava da se iznedri nova ideja ili pojavi novi sjajni umetnik, baš kad pomislimo da je sve na izdisaju. Uostalom, takve fatalističke misli nikako nisu konstruktive i dovode do učaurivanja i smanjenja kreativnih procesa kod umetnika. Upravo sam o tim i sličnim stvarima razmišljao ove nedelje, a povod su bili koncerti. Dakle, potpuno neplanirano sam bio na tri žanrovski različita koncerta.

  • Prvi je bio jedan od koncerata 21. Međunarodne tribine kompozitora gde je bilo dobrih kompozicija i onih manje uspelih. Mogli su se čuti ljudi koji danas potpuno neopravdano pišu u sferama ekspresionizma i neoromantizma (već viđeno nebrojeno puta i to neuporedivo uspelije), kao i oni mnogo hrabriji i interesantniji, koje je teško ukalupiti stilskom etiketom i koji istražuju zvuk i barataju u sferama teatra zvuka i performansa. Zaključak: i pored svih žalbi učesnika na pad kvaliteta i na sumnjive selektorske poteze u izboru učesnika, jedno dobro veče, koje inspiriše na razmišljanje.
  •  Drugi koncert je bio koncert Beogradske filharmonije u ciklusu Bizarrte. Program: Tan Dun – Vodeni koncert za vodene udaraljke i orkestar, Respigi – Rimske fontane i Debisi – More. Bez pretenzija ka muzikološkoj analizi, ovo je lično mišljenje kao kolege muzičara: Vodeni koncert je jedna populistička kompozicija, dakle za široke narodne mase, koja samo spoljašnjom formom pretenduje da bude avangardna ( koriste se razni instrumenti, koji se potapaju u vodu, gongovi, čaše, šljapka se rukama, čak i publika posredno učestvuje u performansu time što prva dva reda oblače kabanice da bi se zaštitili od prskanja), dok orkestar ostaje veoma siromašno iskorišćen, a sam muzički sadržaj je dosta konvencionalan poput neke perkusionističke etide za troje solista. Naravno, sve je bilo začinjeno bisom, Gene Kellyjevim hitom „Singin’ in the rain“. O.o Rekao bih da je jedan Bartok neuporedivo sadržajniji i avangardniji od ovoga. Fontane ne bih komentarisao, sem toga što sam tek u tom momentu koncerta sa zakašnjenjem shvatio koncepcijiski momenat koncerta s obzirom da su „La Fontana“ aparati za vodu bili izoženi u holu kao generalni sponzor cele priče. Debisijevo More sam jedva čekao i u njemu zaista uživao bez obzira na manje tehničke nedostatke. Zaključak: bez obzira na sve žalbe kolega izvođača na nepuzdanost šefa dirigenta Muhaija Tanga ( pogrešni upadi, menjanje tempa na koncertu, nedovoljno egzaktni gestovi ), i bez obzira na manje tehničke nedostatke u izvedbi poput falševa i manjih raspadanja – jedan solidan koncert.
  • Treći koncert, kruna moje nedelje, prvi dan 15. Pančevačkog  jazz festivala. To su bila zapravo dva stilski potpuno
    različita jazz koncerta, prvi – Eric Legnini trio, belgijski sastav nešto introvertnijeg i

melanholičnijeg zvuka, prosto lek za dušu; drugi – Kenny Garrett quintet, saksofonista,
flautista i pijanista sa preko 20 godina solo karijere, koji je svojevremeno bio član  Duke Ellington Orkestra i Benda Milesa Davisa, sada je nastupio sa svojim sjajnim muzičarima sa takvom energijom, koja je svu publiku digla na noge i napunila takvom energijom, da nam je svima trebao čitav sledeći dan da sredimo utiske.

Dakle, svi ovi neplanirani koncerti su me, moram priznati, malo trgli iz neke školske rutine i učmalosti i podsetili zašto su bitni koncerti. Naravno, uz audio zapise živimo i kao profesionalcima su nam protrebni u radu, međutim na koncertima se odvija razmena energija, nekad veoma direktno, nekad tako posredno da toga nismo ni svesni. Naravno da je veoma lako izdeprimirati se posle niza lošijih koncerata i zaključiti da se ništa značajno i vredno pažnje ne događa na našoj sceni, međutim trebalo bi da se treniramo da i iz lošijih koncerata izvlačimo pozitivnu pouku i crpimo inspiraciju za dalji rad, vežbanje i sopstvene nastupe. Uostalom, treba se podsetiti da u tom smislu ništa nije konačno i da se sve menja, i dok sedimo i čekamo, radimo i sviramo zatvoreni po svojim učionicama i sobama, možda se stvari popravljaju i možda upravo propuštamo neki za nas esencijalno bitan koncert, koji bi nam bio na veliku korist. Dakle, ako smo profesionalci, na sceni se mora učestvovati aktivno i kao slušalac i kao izvođač. 

Koju muziku slušamo? – IV

  Tekst vs. muzika

Čime nas muzika uhvati? Ako posmatramo popularnu muziku, koju svi najčešće slušamo, primetio sam da ljudi generalno mogu da se podele u dve kategorije slušalaca:

a) oni koji prvenstveno slušaju tekst, a zatim obrate pažnju na muziku i

b) oni koji prvo reaguju na opšti doživljaj zvuka, a potom na tekst.

Iz iskustva sam primetio da ljudima iz prve grupe često nije baš prijemčiva apsolutna muzika, tj. ona koja je žanrovski potpuno instrumentalna. Često nalaze da je dosadna i ne privlači ih takav zvuk. Ljudi iz druge grupe „padaju“ na opšti zvuk i atmosferu muzike, pa ako im se svidi obrate pažnju i na tekst.

Naravno, ova podela je veoma gruba, i sigurno da ima ljudi na pola puta između, ali ipak se nameće kao neko uopšteno pravilo. Generalni sud o tome, zašto je to baš tako ne bih umeo da donesem, ali neki odgovori postoje. Ne bih ulazio u metafizičke aspekte muzike, ali čini mi se da postoje neka psihološka objašnjenja za ovo. Naime, muzika, kao organizovan auditivni stimulus je na veoma komplesne načine povezana u našem mozgu sa raznim centrima. Neurologija na tom polju još nije dala sve odgovore i dalje se razvija. Međutim, psihološki gledano, muzika se u našoj svesti vezuje za razna sećanja, emocije, stanja, a da najčešće toga nismo ni svesni. Često će se desiti da će nam slobodne asocijacijeneka melodija, harmonski tok, boja, tekst ili nešto drugo u muzici, evocirati neka sećanja i probuditi emocije, pozitivne ili negativne, a to ćemo preneti na muziku. Upravo zbog toga nam se neka muzika sviđa ili ne.  Metod slobodnih asocijacija na nekoj psihoterapiji bi to veoma dobro pokazao. ( Više o tome ovde.) Problem je u tome što mehanizmi odbrane rade svoj posao, pa stvari koje su nam iz bilo kog razloga neprijatne potiskujemo ili ih zaboravljamo. Ali, siguran sam da svako od nas može iz svog života da nađe neke primere. Na primer, nekada je dovoljno da čitav pravac u muzici ne možemo da smislimo, jer nas on podseća na period detinjstva, kad su nas stariji brat ili sestra „maltretirali“ tom muzikom, a s njima npr. tada nismo bili u najboljim odnosima. Često toga nećemo biti svesni. Slično je i sa pozitivnim sećanjima, ali tu će nam biti lakše da pronađemo vezu. Što su emocije prema nekoj muzici jače, bilo da su pozitivne ili negativne, one su povezane sa bitnijim događajima iz našeg života.

Kako je svako od nas neponovljiva i autentična individua i složena ličnost, kod svakog od nas će ovaj mehanizam funkcionisati na drugačije načine, tj. na muziku ćemo reagovati različito. Čini mi se da to, kojoj ćemo grupi s početka teksta propadati, zavisi i od muzičkog odrazovanja i od vrste „treninga“ na koji smo naučeni. Ne želim da izvodim zaključke da su ljudi iz neke od grupa obrazovaniji od drugih, ali mislim da su ljudi iz druge grupe, kojima i sam pripadam, na neki način „umetničkije“ nastrojeni, da „idu za zvukom“, da su larpurlartisti i da im je muzika na prvom mestu. Meni lično će se veoma često dopadati bendovi poput Cocteau Twins, koji čak u vokalno-instrumentalnoj muzici koriste glosolaliju, tj. izmišljene jezike i koji idu za idejom da je kvalitetna zvučna slika najbitniji cilj. ( više o tome ovde. )

Svakako da kvalitetan tekst pesme, tj. poezija koja se koristi, može samo da obogati i doda na kvalitetu pesmi. Tu dolazimo do onog čestog pitanja, – Šta je bitnije, tekst ili muzika? – gde se veštački suprotstavljaju ta dva neraskidiva elementa. Oni su organski spojeni, naročito u umetničkoj, ozbiljnoj muzici, gde su kompozitori vrlo vodili računa i svim metro-ritmičkim odnosima poezije i gde jedna muzika produbljuje tekst i obrnuto. Često se setim nekih svojih profesora dirigovanja, koji su o operi, kao vrhunskom dostignuću u vokalno-instrumentalnoj muzici, znali da kažu: – Ko hoće da sluša tekst, nek ide na dramu. Misleći, svakako na to da se u opeskom žanru „glumi“ muzikom i glasom, a ne gestikulacijom i tekstualnom ekspresijom.

Dakle, svaki muzički žanr tim povodom ima svoja posebna estetska pravila. Tako će negde tekst biti u prvom planu, kao n. pr. u hip-hopu, čijoj publici, iz nekog razloga, više prija da poruku prime kroz tekst. Dok su u drugim žanrovima, poruka i potekst utkani u muziči tok, koji mnogi neće razumeti. Baš zato imam utisak da opšte i muzičko obrazovanje s tim ima velike veze. Profesionalni muzičari bi trebalo da budu istrenirani da takav potekst intuitivno razumeju i odmah osete, međutim, nije uvek tako. Primeri su brojni. Poznata je činjenica u našem muzičkom svetu, da su solo pevači, zbog specifičnog uređenja školstva, generalno gledano, negde najslabije muzički potkovana grupacija. U radu s njima, nebrojeno puta mi se desio sličan scenario: stari majstor, sporog tempa, misaonog, introvertnog, svečanog i produhovljenog karaktera, koga koleginica razdragano i ležerno interpretira, otvoreno navodeći svoje asocijacije na tu muziku – plaža, suncobran, pirka vetrić, pina kolada… I to u muzici, gde imamo i tekst, koji najeksplicitnije ukazuje na karakter dela. (!) Potekst koji bi trebalo da se podrazumeva i odmah oseća, očigledno se ne podrazumeva za sve. Slično tome, radeći s adolescentima, naročito u skorije vreme primećujem da je jedan od razloga što oni slabije slušaju i istražuju stranu zabavnu muziku i taj što se slabije koriste engleskim ili drugim stranim jezikom.

Dakle, ovakvi i slični primeri me stalno podsećaju koliku ulogu obrazovanje ima u tome, kakvu ćemo muziku slušati, kako ćemo je razumeti i interpretirati. O tome treba razmišljati.

Nastavak sledi.

Vaš prof. Marko

Klub Atom

atomŽelim unapred da se ogradim, jer ne želim da zvučim kao promoter. Prosto imam želju da podelim iskustvo o ponovo otkrivenom mestu. Dakle, klub Atom live  u Cara Dušana 13, iz ranijeg iskustva ostao mi je u sećanju kao još jedna u nizu beogradskih „rupa“, koji je uglavnom gajio koncept R’n’R svirki i koncerata neafirmisanih bendova, a gde se okupljala “ raspad“ kliunčadija i studentarija, međutim sinoćnji jazz session me je prijatno iznenadio. Izgleda da je došlo do promene programske koncepcije, pa kako sam shvatio, već par nedelja, svakog četvrtka se organizuju jazz koncerti i sessioni. Sinoć su svirali mladi jazzeri, okupljeni sa raznih strana, poznati vernoj poblici, al čija imena, iskreno rečeno nisam upamtio. Međutim, ako ste centraši, kao ja, volite jazz, a mrzi vas da odete do „Čekaonice“ u Bigzu, ovo mesto je idealno – cool svirka, poluprazan klub, publika 30+, nije zadimljeno, cene skroz ok…to je to. Iskreno se nadam da će ovi sessioni opstati, s obzirom na tako malu frekvenciju ljudi. U svakom slučaju, ja znam gde ću sledećeg četvrtka. 🙂

Trema – anketa III

Trema – anketa II

Trema – anketa

Trema – strah od nastupa

strah od nastupaSvako  ko je nekada bio na sceni zna šta je trema i kakve pogubne posledice sa sobom zna da nosi. Protiv nje se može i treba boriti, bez obzira na to da li ćemo nekada odličiti da se profesionalno bavimo nekim vidom scenske umetnosti. Kao stariji kolega i neko ko ima duži scenski staž imam potrebu da sa učenicima podelim svoja iskustva i ovde ponudim par korisnih saveta, baš zato što u školi nedovoljno o tome pričamo.

Trema ili strah od nastupa je anksioznost, strah ili uporna fobija, koja se javlja kod pojedinca kada za zadatak imamo nastup pred publikom, čak i kada je on uslovan, na primer, kada nastupamo pred kamerom. U nekim slučajevima trema je deo šireg kompleksa socijalnih fobija, no takođe mnogi je proživljavaju bez većih problema. Veoma često se može javiti mnogo ranije, prilikom samog iščekivanja nastupa, pri samoj pomisli na isti, a manifestuje se razno: poigravanje i lupanje srca, podrhtavanje ruku i nogu, znojenje ruku, dijareja, mučnina, facijalni nervni tikovi, sušenje usta i t.d. Postoji složeni mehanizam fizioloških procesa, koji ovo prati, međutim ovde bih se zadržao na prihološkom aspektu.

Trema se sreće kod ljudi svih profila, od onih koji prvi put nastupaju do ljudi koji su na sceni čitav život. Doživljavaju je glumci, muzičari, igrači, komičari, govornici, političari, ali i „obični“ ljudi prilikom polaganja ispita na fakultetu, ili razgovora za posao. Dakle, od nje nisu pošteđeni ni odrasli, veoma iskusni ljudi. Možda zvuči paradoksalno, ali kad smo mlađi – otporniji smo i imamo bolje, neposrednije, fleksibilnije i  efektivnije mehanizme odbrane. Dakle, ako je za neku utehu, kad se na ranom uzrastu „uhvatimo u koštac“ s ovim problemom,  ranije i brže ćemo se opremiti za borbu u sličnim situacijama, koje će nam život doneti.

girl practicing– Trebalo je to bolje da navežbaš. – jedno je od najčešćih objašnjenja naših profesora kad dođe do kiksa na sceni. Oni svakako jesu u pravu. Kod scenskih umetnosti i psiho-motornih veština ponavljanje kroz vežbanje je preduslov za pravilno funkcionisanje. Dakle, neki tehnički problem mora da pređe u automatizam, telo mora da nauči, da bismo dopustili umu da se bavi drugim složenijim zadacima. To naravno, nije cela priča. Pravilnim vežbanjem ćemo svakako izgraditi svoje samopoštovanje i uliti sebi snagu i veru u svoje sposobnosti. Međutim, iz čitavog niza psiholoških razloga samopoštovanje može biti poljuljano. Na ovom mestu je najbitnija podrška. Kako za opšti proces učenja, ona je bitna i u savlađivanju veština. Da se razumemo, za pravilan napredak u savlađivanju veština, pored izgrađivanja radnih navika i discipline, veoma je bitan balans između kritike i pohvale. Prevaga na bilo koju stranu neće doneti najbolje rezultate. S tim u vezi, za nas profesore veoma je bitna pravilna procena učenikovih sposobnosti u datom momentu. Precenjivanje i potcenjivanje sposobnosti takođe može dovesti do pada samopouzdanja. Sve ovo se odnosi, kako nas nas profesore, tako i na roditelje, koji su naša desna ruka. Mnoge psihološke studije su pokazale da su deca, koja su od samog početka prilikom odabira profesije i dalje kroz učenje imala nesumnjivu roditeljsku podršku, pokazala neuporedivo bolje rezultate od dece, koja nisu bila te sreće. Roditelj, koji izkazuje sumnje i nepoštovanje u odabir profesije („jer od muzike nema leba“), roditelj koji glumi drugog profesora pa sam precenjuje, potcenjuje, kudi i hvali, i sve druge  slične situacije sabotiraju radni proces i neminovno dovode do pada samopuzdanja kod deteta. Siguran sam da smo se svi sa ovim već susretali.

Nažalost, protiv treme nema jednog, zajedničkog leka za sve. Svi smo drugačijih psiholoških konstitucija, drugačije reagujemo na iste probleme i na svakom od nas je da pronađe lične sisteme odbrane, kroz zajednički rad, intenzivno razmišljanje i introspekciju. Međutim, postoje neka opšta mesta, na koje treba obratiti pažnju, saveti koji su mnogima pomogli. A evo i mojih:

  • Vežbaj pametno – primeni sva znanja teoretskih disciplina pri savlađivanju dela, naročito solfeđa, harmonije i oblika. Pravilna harmonsko-formalna analiza dela u mnogome skraćuje proces učenja napamet ( gde trema najčešće i uzima danak, kada imamo memorijski kiks ) i pomaže kod savlađivanja tehničkih problema. Često ćeš primetiti da je neki veliki pasaž zapravo neki od elemenata tehnike, koje vežbaš u skalama, ponovljen po nekom modelu. Zato se skale i vežbaju, da bi umeo odmah da ih primeniš u kompoziciji, a ne zbog neke besmislene i dosadne gimnastike prstiju. Bitno: vežbaj i „peglaj“ baš one spojeve između makro i mikro odseka u kompoziciji, jer upravo na tim prelazima najčešće „pucaju“ pažnja i memorija. Ako je kompozicija ciklična, poput sonatnog oblika ili varijacija, nemoj da te mrzi, zapiši formalnu šemu, uoči sličnosti i vežbaj razlike. Na primer, uporedo vežbaj prvu temu i mostove ekspozicije, pa odmah zatim iz reprize; pa drugu temu ekspozicije, pa iz reprize, jer se upravo tu kriju harmonske razlike, koje prsti često „zaborave“ od treme. Koristan savet: uvek imaj nekoliko punktova, na logičnim mestima od kojih možeš da nastaviš u bilo kom trenutku, „u po’ dana, u po’ noći“. 🙂
  • Vizualizacija i drugi načini vežbanja – da bismo učvrstili koncentraciju i strahmentalno vladanje nad kompozicijom, korisno je u svesti zamišljti prostor, u kojem ćemo svirati i prolaziti čitavu muziku u glavi. Pri tom, treba obratiti pažnju da to ne smemo da radimo u strahu, poput misli: – Jao, sad treba da zamišljam onu strašnu ogromnu salu, sa strašnim reflektorima i velikim klavirom! Ne. Ostani u pozitivnim mislima. Veliki poljsko-američki pijanista Jozef Hofman, podsećao je da postoje 4 tipa vežbanja: 1) vežbanje sa instrumentom i sa notama, 2) vežbanje sa instrumentom, bez nota, 3) vežbanje bez instrumenta, sa notama i 4) vežbanje bez instrumenta i bez nota. Prva dva tipa svi znamo i koristimo, a druga dva retko, a strahovito su bitna i korisna. Kada budemo uspeli da ovladamo i ovim dvema vrstama vežbanja, uspećemo da „nabildujemo“ koncentraciju i mentalnu snagu tako da nas gotovo ništa neće uspeti da poremeti tokom nastupa. Dakle, ovo u kombinaciji sa vizualizovanjem prostora, u kojem treba da sviramo su dobitna kombinacija za sjajan nastup bez treme.
  • Ne razmišljaj o sebi i drugima – Jao, hoću li uspeti? Jao, ko će sve biti u publici? Hoće li mama stići na koncert? Hoće li biti tu ona strašna profesorka? – ova i slična pitanja su zabranjena! Baš nam se ovaj skriveni egoizam najčešće „olupa o glavu“, a pri tom je odraz amaterizma. Ako iole želiš da napreduješ i postaneš profesionalac, seti se zbog čega si tu. Niste Ti i onaj ko te sluša najbitniji. – Ja sviram, na Svom koncertu, pred Svojom poblikom. – ovaj stav nikako nije dobar. Seti se da si kao izvođač „samo“ vrsta medijuma, koji pokušava da protumači i na pravilan način prenese kompozitorovu ideju i podeli ta osećanja s publikom. Mnogo je zdravije, ako razmišljaš o sebi kao vrsti emocionalnog doktora, koji prenoseći kompozitorovu zamisao, usmerava publici taj fluid osećanja i na taj način ih leči. To je mnogo humanije i svako će od toga imati korist, i ti i publika. Dakle, pre i za vreme nastupa usmeri razmišljanja na muziku i kompozitora.
  • Pomeri fokus s jedne osobe na publiku u celini – u bliskoj vezi s prethodnim. Ako ipak ne možeš da se odupreš mislima o nekoj ili nekim osobama ( n.pr. komisija,publika žiri ), koje sede u publici, pokušaj da razmišljaš o publici kao celini, generalno i seti se da su svi oni došli tu zato što žele da čuju ne tebe, već muziku. Ako je nastup veoma stresan, ako je reč o ispitu ili takmičenju, zaboravi da je tu neka komisija, koja bi trebalo da proceni neke tvoje sposobnosti, već pokušaj da ih doživiš kao žive ljude i „utopi“ ih u ostatak publike, probaj da taj nastup shvatiš kao koncert i seti se koliko je lepo i zabavno biti na sceni.
  • Mnogo nastupaj – veoma je korisno što češće se izlagati tom „izvoru straha“, jer ćemo tako najbolje i najbrže izgraditi svoje mehanizme odbrane, to jest, svoj način razmišljanja, koji nam koristi da izađemo na kraj s tremom. Dakle, iskoristi svaku priliku za interni, javni čas, koncerte u i van škole.
  •  Svaki nastup je nova prilika – lično sam se uverio, kako jedno negativno scensko iskustvo može da poljulja i poremeti, jer ostaje u sećanju. Jedanput u životu mi se u srednjoj školi dogodio memorijski kiks, potpune blokade, međutim zahvalan sam na tom iskustvu, jer sam detaljnom analizom celokupnog procesa, od učenja dela i vežbanja, do načina razmišljanja, otkrio gde sam pogrešio i nikad posle nisam imao sličan problem. Svaki nastup je nova prilika da se popravimo i budemo bolji. Dakle, ako se nešto negativno desilo na sceni, to nikako ne znači da će se desiti opet. Zbog toga je vrlo bitno da se svi nastupi analiziraju. To se može izvesti u okviru klase, gde će se posle nastupa okupiti svi učenici sa profesorom i zajedno analizirati svačiji nastup. Takav način saradnje će biti od koristi i profesoru, a i učenicima, jer će imati priliku da možda i na tuđim greškama uče. Uvek postoji razlog zašto je došlo do nekog „kuršlusa“, i mora se otkriti zašto, a nikako ne, pustiti da se stvari same razreše. Rekao bih da je razgovor posle nastupa neophodan, čak i kada je sve prošlo u najboljem redu.
  • Skoncentriši se pre nastupa – znam da svako od nas različito reaguje na stresne koncentracijasituacije, nekoga će opuštati da vežba u sporom tempu do poslednjeg momenta pred izlazak na scenu, neko će želeti da se osami, neko ko je aktivnijeg karaktera će želeti da mnogo priča, čavrlja o neobaveznim temama ili šeta. Ipak bih preporučio da se čovek malo osami, bude u svojim mislima, skoncentriše i  razmišlja o kompozitoru i muzici, neposredno pre nastupa. Uostalom, možete primetiti da slično postupaju i vrhunski sportisti, gimnastičari i atletičari.
  • Obavezno iskoristi tonsku probu – osim toga što nam ta proba služi sa isprobavanje instrumenta i osluškivanje akustike prostora, nekada je vrlo korisno da malo prošetamo tom scenom i salom, da osetimo sav taj prostor, koliko je scena velika, koliko zvuka da damo, da prošetamo delom za publiku, da se na trenutke izmeštamo iz uloge izvođača u ulogu slušaoca, jer će nam sve to koristiti da se rastrašimo od prostora, ukoliko su, n.pr. scena i sama sala jako velike.
  • Pozitivna autosugestija – vrlo bitan i koristan psihološki metod. – Ja ovo mogu! Uspeću! Ništa nije strašno, nema problema, sve se da rešiti. – ja to moguovo je tok misli, koji može samo dobro da donese. Naravno, ona dolazi tek negde kasnije u procesu savlađivanja dela. Pozitivna autosugestija teško da će vam nešto pomoći, ako delo zaista niste dobro navežbali ili naučili napamet. One česte misli poput: – Jao, sad će ono mesto! Uf, sad ćeš pogrešiti. – spadaju u samosabotažu, deo su malo komplikovanije priče o ličnim htenjima i očekivanjima i strahu od uspeha. Takve misli treba eliminisati, a taj mentalan rad je složen, a kontrola se stiče upornim radom i scenskim iskustvom. Autosugestiju treba povezati za pozitivnim stavom o publici i sceni. Uvek se setite koliko je dobro biti na sceni.
  • Diši duboko, pij vode, uradi malo fiskulture – kada nam srce jako i brzo lupa, usta se suše, glas podrhtava, crvenimo, znojimo se, ruke i noge se tresu, ili nam je muka, sve su to znaci da nam telo oslobađa adrenalin i u težim slučajevima to može da dovede do grčenja mišića vrata, kičme, ruku i nogu ( telo pokušava da se skupi u fetalni položaj ), i ako u tom trenutku pokušamo da se odupremo grču, mišići će početi da se tresu. Ovaj telesni odgovor se naziva „fight or flight“ sindrom ( bori se ili beži ), koji je instinktivi odgovor tela na stresne situacije, kad organizam proceni da je ugrožen. Zbog toga je veoma bitno da poznajemo i osluškujemo svoje telo i reagujemo na vreme. Ako osetimo da nam srce brzo lupa, često je dovoljno da samo par puta, punim plućima udahnemo duboko i sporo, a samim tim bi trebalo da sledi fiziološka reakcija usporavanja otkucaja srca. Ako nam se usta suše, popijte vode, ali se ne nalivajte da ne biste morali za vreme nastupa hitno do toaleta. Ovo je veoma bitno naročito za duvače – obavezno ponesite flašicu vode sa sobom na scenu. Zbog prirode vašeg instrumenta i uz sav adrenalin u krvotoku, usta znaju potpuno da se usuše, što može da vam pokvari ton, dekoncentriše i uništi koncepciju. Ako primetite da vam se ruke ili noge tresu, rastresite ih dodatno, ili uradite par osnovnih fiskulturnih vežbi zagrevanja ramena i ruku, to bi trebalo momentalno da smiri mišiće. Ako mišići počnu i da se grče, čini mi se da pored fiskulture tu može da pomoge i mentalno opuštanje, ili poznavanje Aleksandar tehnike ( o tome će biti reči u nekom od narednih članaka ); prisetite se kako se pravilno sedi za instrumentom/drži instrument i pokušajte mislima da opustite mišiće glave, vrata, ramena i ruku.
  • Ni u kom slučaju ne uzimaj medikamente – par puta sam se zaprepastio kad sam otkrio da su neke kolege izvođači i neki moji učenici uzimali medikamente poput bensedina ili nekih drugih benzodiazepina da bi izašli na kraj s tremom. To će gotovo zasigurno dovesti do katastrofe na sceni, jer takvi medikamenti usporavaju koordinaciju pokreta, usporavaju protok vremena u svesti i emotivno dislociraju. Nećete ništa uspeti da odsvirate, a da ne govorim da problem s tremom nećete rešiti. Jedino ako emotivno aktivno učestvujemo u tom procesu, koliko god da je možda neprijatan, ćemo uspeti da ga prebrodimo i dalje napredujemo u svom radu. Ja bih išao toliko daleko da ne bih preporučio ni medikamente poput persena, koji sadrže valerijanu i druge biljne proizvode, koji deluju na parasimpatikus i „samo“ usporavaju rad srca. Takođe, ne bih preporučio ni medikamente, koji stimulišu, poput energetskih pića. Možda zvuči pametno da popijemo gvaranu, ako n. pr. imamo nastup rano ujutru s idejom da će nas razbuditi, međutim, to može još više da vas razdraži i pojača tremu u kombinaciji s prirodnim naletom adrenalina. Pametnije je leći ranije, i ustati ranije i doručkovati bar nešto, ako možemo, a priroda će uraditi ostalo. Mada je nekada korisno pred nastup uzeti štanglicu čokolade, ona će vam dati dovoljno energije, a endorfin i dopamin ( hormoni sreće ), koji se tom prilikom luče će učiniti svoje.
  • Ne pravi idole i amajlije – „srećan novčić“, „specijalna narukvica“, „poseban lančić“, „figurica za sreću“, sve su vrlo ružne i nekorisne „metode“ za sprečavanje treme. Pored toga što je to vid sujeverja i ne pruža ama baš nikakvu stvarnu zaštitu, takvu amjliju možeš da izgubiš ili zaboraviš, pa umesto da razmišljaš o svojim zadacima, o onome što ti predstoji, da se koncentrišeš na muziku i kompozitora, ti ćeš se još više uzbuduti i prepasti razmišljajući kako si zaboravio predmet, koji ti navodno donosi sreću. Ako imaš potrebu za onostranim i religiozan si, pre bih preporučio da se prekrstiš i pomoliš Bogu da ti da snagu i koncentraciju da izdržiš predstojeći zadatak, jer Bog je uvek s tobom i nosiš ga u srcu. S tim u vezi je i sledeća crtica.
  • Dopusti sebi grešku – na kraju krajeva, svi smo mi ljudi i stalno grešimo. Naravno da treba da težimo perfekcionizmu, ali niko od nas ne zahteva bezgrešnost, niti je to moguće. Ako se nešto i desi, nikome glava s ramena neće faliti, niti će se svet srušiti. 🙂 Ne sme se biti u stalnom grču i pod konstantnom tenzijom da ne smemo da pogrešimo, jer će se onda svakako i dogoditi. Naravno, to nikako ne znači da treba da budemo potpuno ležerni da sebi dopuštamo kojekakvo sviranje ( jer je nebitno da li ću pogrešiti ili ne ) i da bez imalo poštovanja pristupamo našem celokupnom radu i sceni. Tako nećemo napredovati. Dopusti sebi grešku, iz koje ćeš izvuči pouku i ispraviti se.

To bi bili neki osnovni saveti i načini razmišljanja, koje prenosim svojim učenicima i mlađim kolegama, a koji daju rezultate. Na kraju bih dodao da čovek nikad neće pogrešiti, ako ostane u pozitivnim mislima. Čak i kad se nešto negativno i nepredviđeno desi na sceni, ako iz toga izvuče pouku i shvati „gde je zapelo“ i zašto je to dobro, uvek će mu biti na korist. Napomenuo bih da postoje slučajevi kad je trema veoma jaka i hronična i da čovek teško s njom izlazi na kraj, u tim slučajevima od srca bih preporučio da se na vreme obrati za stručnu pomoć psihologu škole ili pri nekom savetovalištu, da ne bi slučajno došli u situaciju da nam kvalitetna i talentovana deca zbog takvog psihološkog problema dovode u pitanje svoj opstanak u ovom predivnom poslu.trema To nije ništa strašno, niti sramotno, iz ličnog iskustva govorim da takvi razgovori mogu da budu samo od koristi.  Mi profesori se jako duboko bavimo razvojnom psihologijom, naročito u muzičkim školama, gde imamo individualu nastavu, pa možemo kvalitetno da se bavimo decom, ali na kraju krajeva nismo psiholozi i postoje složenija stanja i odnosi u porodici ( koji utiču na celu ovu priču o tremi ) , koja se daju razrešiti isključivo uz stručnu pomoć. Za kraj, ostanite pozitivni i hrabri! Nema nerazrešivog problema.

Za one koje više interesuje ova tema, preporučio bih knjigu Stivena Arona, „Strah od nastupa“, u kojoj autor, koji je klinički priholog, psihoterapeut i režiser, temu obrađuje iz vizure glumačke scenske umetnosti i pruža nebrojeno mnogo saveta, koje i mi muzičari možemo da primenimo.

Vaš prof. Marko

Koju muziku slušamo? – 101 (III)

musiciansRadeći s mladim generacijama, naročito s tinejdž populacijom, često imam utisak da oni nehotice i nesvesno svojim stavovima i ponašanjem izražavaju nedovoljan respekt prema ozbiljnoj muzici. Što je donekle logično i objašnjivo. U različitim periodima odrastanja slušamo različite vrste muzike. U adolescentskom periodu ona ima bitnu psihološku funkciju u smislu pronalaženja identiteta, osećaja pripadnosti zajednici i nekoj supkulturi. Otuda i ono tako bitno i često pitanje u tom periodu, – A šta slušaš?, koje zvuči gotovo kao legitimisanje i ispitivanje kom pravcu i kojoj supkulturnoj grupi pripadamo. Kao da je muzika u tom slučaju lična karta. I naravno da će nam u tom poriodu više prijati da izlazimo u klubove sa veoma glasnom muzikom, gde se teško komunicira, jer tada baš i nemamo razvijen verbalni faktor i komunikacijske veštine da u potpunosti iskažemo svoje stavove i kompleksna osećanja, već nam je lakše da se izrazimo kroz muziku i igru. To je sve razumljivo.

Međutim, mi odrasli često zaboravljamo da je po psihologiji, jedno od najefektivnijih učenja, učenje po modelu, što znači da deca od autoriteta kopiraju modele ponašanja i prihvataju ih kao svoje. Taj proces započinje u primarnoj porodičnoj zajednici, deca uče i kopiraju ponašanja i stavove roditelja, kako pozitivne, tako i negativne, a kasnije se taj model učenja nastavnja kroz socijalizaciju i u školi. Jedna od čestih pogrešaka u vaspitanju je tip verbalizma, kada detetu pokušavamo da objasnimo da ne treba i ne sme da radi nešto, a mi sami baš to radimo. Naravno da će se dete potpuno nesvesno tih mehanizama, oglušiti na naše pridike i kopirati upravo ovo što vi radite. Isto tako ako, na primer, imamo roditelja koji u kući sluša „narodnu“ muziku i vodi kafanski život, dete će upijati te modeledno života ponašanja, imaćemo adolescenta koji takođe živi kafanskim životom i identifikuje se sa tekstovima koji govore o „doticanju dna života“ (!),  a mi u školi, kao sekundarni autoriteti  možemo da se upinjemo da ispravimo takve pogreške u vaspitanju i u najboljem slučaju uspećemo samo da ih ublažimo. Nama koji radimo u prosveti ove i slične priče su više nego poznate, jer se svakodnevno susrećemo s tom problematikom.

Ono što je takođe karakteristično za period odrastanja i adolescencije da deca takođe rado prihvataju modele „ponuđene“ iz medija. To nije ništa novo, o tome se mnogo priča i piše. media influenceU tome je možda najteži zadatak vaspitne uloge nas prosvetara. Kako detetu da objasnimo da je neki model loš i da postoji drugi put, ako su oni neprestano putem svih medija bombardovani informacijama da je to ok i cool? Kako je moguće da je ovo ili ono pogubno, ako svi to rade? Ovo pitanje sam u raznim formama nebrojeno puta čuo.

Napraviću malu digresiju. Često putujući po inostranstvu, naročito po Skandinavskim zemljama, gde je kapitalističko-konzumentski model u društvu izražen na n-ti stepen, gde je školstvo uređeno po nekom drugačijem modelu od našeg, koji ne pruža toliku širinu u obrazovanju, i gde nije u tradiciji da se gaji kritička svest, i gde je ideja o toleranciji i sveprihvatanju izražena do besmisla, dakle, veoma često sam se u tim sredinama nalazio u everybody elsestanju blagog kulturološkog šoka kad sam od mladih, već odraslih ljudi u nekoj od formi čuo sličan rezon, – To o čemu pričaš zvuči logično, ali je nemoguće da si u pravu kad svi rade i misle suprotno! – na šta sam često ostajao potpuno zatečen, ne znajući odakle da počnem sa objašnjenjima. A što se muzičke scene tiče, baš u Skandinaviji sam često nailazio na potpunu pustoš. Ozbiljna muzika je skoro isključivo vezana za elitističke krugove, njome se bave i konzumiraju je bogatiji slojevi društva. A što se tiče popurane muzike, oni imaju jaku tradiciju jazza, rocka i metala, dok je n.pr. scena kvalitetne elektronske muzike skoro potpuno mrtva i u 90% klubova se pušta „bljutavi“ komercijalni house poput zvuka koji imaju zvezde Swedish House Mafia, Avicii, D. Guetta… Baš zbog takve situacije, gde mladi u ogromnoj većini slušaju isključivo ovo što je trenutno popularno na MTV-u, dešava se paradoks, da su mnogi njihovi umetnici i bendovi, tipa The Knife, Iamamiwhoami, Lykke Li, Röyksopp, Little Dragon, Koop i dr. daleko popularniji drugde u svetu, a da su u  Švedskoj i Norveškoj potpuni underground. Tada sam često imao asocijaciju da naš Beograd, sa svojom neuporedivo jačom kulturnom ponudom u poređenju sa Stokholmom i Oslom, zasluženo može da nosi titulu metropole. Takođe sam imao prilike da često putujem po Češkoj i Poljskoj i na sličan način opserviram situaciju i shvatim da oni u poređenju s nama imaju daleko bogatiju kulturnu scenu. Pored ogromnog izbora muzeja, galerija i koncerata ozbiljne muzike, u kojima čovek može da pravciuživa,  imaju nebrojeno mnogo klubova i mesta za svačiji ukus. You name it, they have it. Sve je zastupljeno: jazz, pop, rock, metal, indie, hip-hop, svi mogući potpravci elekronike i industriala, DNB (drum and bass), liquid, EDM (elecronic dance music), IDM (intelligent dance music), EBM (electro body music), gothic, dark wave, synth-pop, a tako bogata scena krejira i neobične i nove fuzije pravaca kojih nema nigde drugde.* U tako velikoj zemlji poput Poljske, skoro svaki veći grad neguje specifičnu vrstu muzike, ili imaju potpravac koji se karakterističan samo za njih. Družeći se s mladima iz tih zemalja nikada mi se nije dogodio nekakav kulturološki nesporazum, već suprotno – jedni drugima smo nadovezivali misli, kao da se znamo godinama. To je donekle i logično, to su nam kulturološki bliske slovenske zemlje, međutim, nekako sam često sve to dovodio u vezu sa obrazovanjem. I oni su nasledili “ sovjetski“ sistem, koji pruža ogromnu žirinu u obrazovanju, neguje kritičku svest, a samim tim pruža i zaštitu od sumnjivih i negativnih socioloških pojava koje današnje vreme globalizacije donosi.

Dakle, ovakva i slična iskustva me uvek podsećaju na to koliko je priča o medijima i promenama u društvu globalnog karaktera i koliko je uloga obrazovanja strahovito bitna. Svakako da se čovek uči dok je živ i da nikad nije kasno za promene, ali uopšteno gledano, u procesu socijalizacije, škola je nekakva poslednja karika, „poslednji voz“ da se mladi ljudi opreme mehanizmima za preživljavanje u komplikovanom svetu, da se isprave i da im se uncoolukaže da postoji na duge staze bolji put. Samim tim je pred nama prosvetarima težak zadatak da im objasnimo i podsetimo ih da nešto što je danas aktuelno, privlačno i cool, već sutra neće biti, da su te promene u odevnoj, muzičkoj i svakoj drugoj modi jako brze i da nikako nisu pokazatelj nekog kvaliteta i da postoje trajniji sistemi vrednosti. Treba se podsetiti samo s kakvom idejom je MTV stvoren 80-ih godina, a šta je sada i da se pretvorio upravo u ono protiv čega se borio. S tim u vezi samo bih se osvrnuo na početak ovog članka kad sam rekao da imam utisak da ponekad naši učenici nehotice iskazuju nedovoljan respekt prema ozbiljnoj muzici. Primećujem rezon, – Da, jeste klasika cool, i lepa, i mi svi mi uživamo i njoj i muziciramo, ali je ipak nekako zastarela i postoje neke druge mnogo cool-ije muzike. Samo bih podsetio da gotovo da ne postoji muzički pravac u savremenoj, popularnoj, zabavnoj muzici (i stranoj i domaćoj), koji svoje korene nema u viševekovnoj tradiciji zapadnoevropske ozbiljne muzike. Ne postoji nijedan idejno novi kompozitorski postupak u popularnoj muzici, sve to možemo pronaći kod klasičnih autora. Išao bih toliko daleko da čak ideju o loopovanju u elektronskoj techno muzici i tehniku naslojavanja možemo da pronađemo kod Bacha, ako ne i ranije.

O ovome i drugim temama u narednom članku. Uživajte uz:

http://www.youtube.com/watch?v=8PDRdrqy2x4

* – interesantan članak na temu trenutnog stanja u elektronskoj muzici:

http://www.discodemons.net/2012/09/09/edm-vs-electronic-dance-music/

Vaš prof. Marko

Koju muziku slušamo? – 101 (II)

metal– Štaaa?! Ti slušaš metal? – Oduvek su me blago zabavljali ovako formulisani stereotipi o nama, profesionalnim muzičarima. Ovako iskazano stanje blagog šoka kod „običnih“ ljudi zasniva se naravno na potpuno iracionalnom predubeđenju da mi muzičari mora da smo:

a) krajnje neobična, elitistički nastrojena, natprirodna bića, koja divineizučavaju alhemijska svojstva zvuka i svojom božanskom interevencijom treba da spasu čovečanstvo od svih dušegubnih pojava u društvu, pronadju lek protiv side, spreče smrt, izmisle teleport i sve nas uvedu u Bolje Sutra (ako imamo sagovornika starije generacije),
b) krajnje neobična, nazadno nastrojena bića granične inteligencije, koja po svaku cenu treba izbegavati, koja izučavaju uncool instrumentnekakvu staru, „unkewl ziku, totalno nisu extra, ono gistro gube se, pozeri, a u stvari su totalno ćao“ (ako imamo sagovornika tinejdžera).

Naravno, postoje mnoge podvarijante ova dva ekstrema, od kojih, svakako, nijedan nema utemeljenost u racionalnom rezonu i zdravom razumu. Dakle, i mi muzičari smo kao i ostatak sveta raznoliki, ima nas u svim oblicima i bojama. I mi slušamo najrazličitije vrste muzike. No, svaka šala i stereotip po pravilu zasnovani su na nekoj istini. Svakako da su klasično školovani muzičari od malih nogu izloženi tom žanru, odrastaju i žive kroz tu muziku, pa upravo zbog toga se češće sreće suprotno. Iz mog iskustva, vodeći razgovore sa mnogom svojim kolegama, naročito kod aktivnih izvođača, orkestarskih svirača, klavirskih saradnika, operskih pevača, dolazi od prezasićenja i upravo zato što su im „pune uši“ te muzike, retko kad će u okrilju svog doma, kad treba da se opuste slušati ozbiljnu muziku.

Tome doprinosi još jedan aspekt. Čini mi se da mi profesionalci na drugačiji način slušamo i doživljavamo ozbiljnu muziku. Mi smo učeni i „trenirani“ da tu muziku orkestar( i ne samo tu muziku) slušamo na nekoliko paralelnih nivoa. Tokom nekog izvođenja sposobni smo da opserviramo formalno-harmonsku strukturu dela, orkestraciju i fakturne odnose, estetiku  stila, muzički potekst (ako se radi o apsolutnoj muzici), kvalitete i mane samog izvođenja i uz sve to emotivno da učestvujemo. „Običan“ čovek može da čuje i da se divi lepoj melodiji, može da mu se dopadne fina boja nekog instrumenta ili neka neobična harmonska veza, ali teško da će bez sveg ovog znanja neku muziku da razume u potpunosti i neće ga uzbuditi i potresati na svim onim emocionalnim nivoima, koje kompleksna ličnost jednog muzičara poseduje. Naravno, da ne budem pogrešno shvaćen, ovo kažem uz veliku rezervu i ograđivanje, jer svakako da postoje i veoma obrazovani „obični“ ljudi s jakom muzičkom intuicijom i emocionalnom inteligencijom, koji sve ovo mogu da dožive, kao što postoje i manje obrazovani, i manje osetljivi profesionalni muzičari, koji sviranje doživljavaju kao i bilo koji drugi posao. Dakle, rekao bih, da upravo zbog ovakvog intelektualnog i emocionalnog prezasićenja muzičari za opuštanje i druge slične prilike pribegavaju drugim muzičkim žanrovima.

Koju ćemo muziku i u kojim prilikama slušati, kao što sam pomenuo u prethodnom članku, zavisi od našeg emotivnog stanja, prilike, doba dana, namene. Ukusi jesu različiti, ali o ukusima svakako treba raspravljati. To kažem, zato što se iza ove parafrazirane populističke krilatice krije prosta stvar – neznanje. Ovde ću reći bitnu stvar, namenjenu najpre učenicima, mladim muzičarima, a i ponekim kolegama. Onaj ko iole pretenduje da postane profesionalni muzičar i kompletni umetnik, nema pravo da nepotkrepljeno i neargumentovano bilo koju muziku etiketira kao nemuziku, nekvalitetnu, glupu i bezveze. Iza toga se najčešće krije neznanje ili nedovoljno poznavanje. Ovo pričam iz ličnog iskustva. Dobro se sećam kad je na FMU trebalo spremati legendarnu Istoriju III i kad se trebalo uhvatiti u koštac sa Štokhauzenom, Ligetijem, i kompozitorima sličnih estetika. Naravno da sam na prvo bad musicslušanje  imao odbojnu reakciju, medjutim na profesorkinu pozitivnu kritiku uspeo sam da izučim sve formalne kompozitorske postupke date estetike i da „naviknem uši“ na taj zvuk, što mi je pomoglo da razumem tu muziku, budem manje ostrašćen i da mogu argumentovano da polemišem. Doduše, zadržao sam pravo da s nekim od tih muzika i dalje imam problem, t.j. da ih ne volim preterano i da ih ne bih često slušao kod kuće. Ova epizoda me je naučila da pratim taj svoj osećaj, pa svaki sledeći put kad bi mi se prema nekoj muzici javila slična odbojnost, to mi je bio alarm da se preispitam da li o tome baš sve znam, da li to pravilno razumem, i t.d. Da rezimiram, Bog nam je dao slobodnu volju da, između ostalog, biramo da li će nam se nešto svideti ili ne, međutim, kao profesionalni muzičari moramo biti sposobni da svaku vrstu muzike analiziramo, opserviramo i damo argumente u prilog ili protiv njenog kvaliteta i estetike.

Nastavak sledi u narednom članku. Do tada uživajte u:

http://www.youtube.com/watch?v=rPdgW_YrG7g

Vaš prof. Marko

Koju muziku slušamo? – 101 (I)

O ovoj temi se dosta priča, mnogo piše i dugo razmišlja, a u našem okruženju je nekako večno aktuelna. Upravo nam to pokazuje koliko je muzika značajna umetnost i jak medijum. Zašto je to tako? Postoje mnoga objašnjenja. Za početak dobro je da se na kratko osvrnemo i podsetimo da je antropološki gledano muzika u prvobitnim ljudskim zajednicama nastala kao deo magijskih obreda i bila ritualneraskidivo, sinkretički povezana sa ostalim (danas delimično odvojenim) umetnostima – likovnim izražavanjem, igrom, dramom. Da ne ulazimo dalje u paleontološka objašnjenja gde, kada i zašto je u stablu Hominida došlo do fizioloških promena koje su uslovile razvoj govora, alatki i arhaičnih instrumenata, onog momenta kada je čovek uspeo zvukove da uredi u neku smislenu celinu nastala je muzika. Postoje čak neke divne i hrabre humanističke hipoteze o tome kako je čovek prvo u komunikaciji koristio pevanje, a potom govor. Dakle, od tog momenta muzika je postala sastavni deo čoveka prateći gotovo svaku  njegovu radnju i posao; ljudi su muzicirali i pevali u polju, u lovu, kod kuće, i t.d. Muzika je na čudesan način povezivala ljude, učvršćivala njihov osećaj zajednice i postala gotovo utkana u DNK.

A slično je i danas. Svakako da je muzika  kroz istoriju menjala svoju formu i funkcije, međutim ona i danas prati svaki naš momenat u životu. Čini mi se da ne bih mnogo pogrešio kad bih rekao da je sa savremenim sociološkim promenama muzika izgubila na neposrednoj stvaralačkoj moći, to jest, da smo se mi malko otuđili od nje. Ako pogledamo naše pretke koji su živeli u seoskim zajednicama, do pre samo pedesetak godina pesma je pratila radove, obrede, slavlja, pa i smrt. Etnomuzikologija nas podseća da su pesme i igre ko pevaimali i muškarci, i žene, i deca u svakom segmentu života. Dakle, muzika je služila za neposredno izražavanje i sublimaciju emocija. Otud i naša izreka: „Ko peva, zlo ne misli.“ A tome nas uči i savremena psihologija, koja, uprošćeno rečeno, kaže da su za našu psihološku stabilnost neophodni adekvatni mehanizmi za ispoljavanje emocija. Za naše stare, muzika je tradicionalno bila jedan od boljih takvih mehanizama, znali su da pevaju i kad im je teško i kad su tužni.

Da, čini se da danas ljudi slabo pevaju. Na neki način zauzeli smo pasivnu poziciju u odnosu na muziku. Ako ostavimo na stranu nas profesionalne muzičare, generalno gledano opšta populacija je u poziciji iz koje samo, da se izrazim mrskim ekonomskim terminom, konzumira muziku. Onima, koji nemaju tu čast i zadovoljstvo da osete koliku slušanjeogromnu moć muzika ima kad neposredno učestvuju u njenom kreativnom procesu, ostaje „samo“ da je slušaju. Međutim, bez obzira na tu poziciju, muzika i dalje za nas ima tu katarzičnu notu. Slušamo je u najrazličitijim situacijama i emotivnim stanjima, kad smo radosni, kad želimo samo da se zabavimo, kad igramo, kad smo tužni i depresivni, kad želimo samo da se opustimo. Gotovo da nisam u životu sreo čoveka koji ne sluša muziku, bar ponekad, ili ne daj Bože, ne voli muziku.

Dakle, u različitim situacijama slušamo različite vrste muzike. Ovde bih se zaustavio za sada. O tome koja muzika nas kada ispunjava, kako slušamo koju vrstu muzike, kako prepoznati dobru muziku i zašto je korisno da baš dobru muziku slušamo, u nekom od narednih članaka. Do tada uživajte u svojoj muzici, a evo mog predloga. http://www.youtube.com/watch?v=5UitQC_l7Zg

Vaš prof. Marko 🙂