Koju muziku slušamo? – 101 (I)

O ovoj temi se dosta priča, mnogo piše i dugo razmišlja, a u našem okruženju je nekako večno aktuelna. Upravo nam to pokazuje koliko je muzika značajna umetnost i jak medijum. Zašto je to tako? Postoje mnoga objašnjenja. Za početak dobro je da se na kratko osvrnemo i podsetimo da je antropološki gledano muzika u prvobitnim ljudskim zajednicama nastala kao deo magijskih obreda i bila neraskidivo, sinkretički povezana sa ostalim (danas delimično odvojenim) umetnostima – likovnim izražavanjem, igrom, dramom. Da ne ulazimo dalje u paleontološka objašnjenja gde, kada i zašto je u stablu Hominida došlo do fizioloških promena koje su uslovile razvoj govora, alatki i arhaičnih instrumenata, onog momenta kada je čovek uspeo zvukove da uredi u neku smislenu celinu nastala je muzika. Postoje čak neke divne i hrabre humanističke hipoteze o tome kako je čovek prvo u komunikaciji koristio pevanje, a potom govor. Dakle, od tog momenta muzika je postala sastavni deo čoveka prateći gotovo svaku  njegovu radnju i posao; ljudi su muzicirali i pevali u polju, u lovu, kod kuće, i t.d. Muzika je na čudesan način povezivala ljude, učvršćivala njihov osećaj zajednice i postala gotovo utkana u DNK.

A slično je i danas. Svakako da je muzika  kroz istoriju menjala svoju formu i funkcije, međutim ona i danas prati svaki naš momenat u životu. Čini mi se da ne bih mnogo pogrešio kad bih rekao da je sa savremenim sociološkim promenama muzika izgubila na neposrednoj stvaralačkoj moći, to jest, da smo se mi malko otuđili od nje. Ako pogledamo naše pretke koji su živeli u seoskim zajednicama, do pre samo pedesetak godina pesma je pratila radove, obrede, slavlja, pa i smrt. Etnomuzikologija nas podseća da su pesme i igre imali i muškarci, i žene, i deca u svakom segmentu života. Dakle, muzika je služila za neposredno izražavanje i sublimaciju emocija. Otud i naša izreka: „Ko peva, zlo ne misli.“ A tome nas uči i savremena psihologija, koja, uprošćeno rečeno, kaže da su za našu psihološku stabilnost neophodni adekvatni mehanizmi za ispoljavanje emocija. Za naše stare, muzika je tradicionalno bila jedan od boljih takvih mehanizama, znali su da pevaju i kad im je teško i kad su tužni.

Da, čini se da danas ljudi slabo pevaju. Na neki način zauzeli smo pasivnu poziciju u odnosu na muziku. Ako ostavimo na stranu nas profesionalne muzičare, generalno gledano opšta populacija je u poziciji iz koje samo, da se izrazim mrskim ekonomskim terminom, konzumira muziku. Onima, koji nemaju tu čast i zadovoljstvo da osete koliku ogromnu moć muzika ima kad neposredno učestvuju u njenom kreativnom procesu, ostaje „samo“ da je slušaju. Međutim, bez obzira na tu poziciju, muzika i dalje za nas ima tu katarzičnu notu. Slušamo je u najrazličitijim situacijama i emotivnim stanjima, kad smo radosni, kad želimo samo da se zabavimo, kad igramo, kad smo tužni i depresivni, kad želimo samo da se opustimo. Gotovo da nisam u životu sreo čoveka koji ne sluša muziku, bar ponekad, ili ne daj Bože, ne voli muziku.

Dakle, u različitim situacijama slušamo različite vrste muzike. Ovde bih se zaustavio za sada. O tome koja muzika nas kada ispunjava, kako slušamo koju vrstu muzike, kako prepoznati dobru muziku i zašto je korisno da baš dobru muziku slušamo, u nekom od narednih članaka. Do tada uživajte u svojoj muzici, a evo mog predloga. http://www.youtube.com/watch?v=5UitQC_l7Zg

Vaš prof. Marko 🙂